Blog

Ovako je to kod mene počelo…

Autobus 23. Nasred Banovog Brda. Napolju 43oC, a unutra, čini mi se, za još toliko više. Kao vrlobuduća majka, sedim na ljubazno ustupljenom mi mestu i pokušavam da dišem, kukajući u sebi nad svojom tužnom sudbinom, pokvarenim autom, klimatskim promenama, geografskim položajem, želeći pritom samo jedno – vazduh. Vrišti mi se, al’nije red.

Oko mene puno ljudi, zbijeni jedni uz druge, okačeni o držače. I oni bi vrištali, reklo bi se po njihovim zgužvanim i znojavim licima. Ali, ćute, šta će. Samo s vremena na vreme neko nekog nagazi, zakači rancem nečiji nos ili pođe žestoko da se probija ka izlazu brišući sve pred sobom. Onda, kao iz zapete puške, krene pljuvanje, psovanje, navijanje, propinjanje na prste, smejanje, prevrtanje očima, izvirivanje, keženje, coktanje, bogoradanje, komentarisanje sebi u bradu. Valjda to tako ovde kod nas mora – tako je uvek, i kad nije vruće.

U momentu se isključujem, film se prekida. Kreće novi. Ničim izazvan. Vidim sebe kao novorođenče, na mekoj, toploj, miloj majčinoj dojci. Udobno je, ušuškano, sigurno, rajski… Halapljivo sisam, da nešto ne propustim. Osećam svo blaženstvo ovog sveta. Jedna kap mleka se lagano obrazuje na spoju donje usne i dojke. Postaje prevelika i otkida se. Kreće niz bradu lagano, veoma lagano… Celim bićem osećam kako klizi. Prelazi na vrat… Emituje nešto što do sada nisam osetila. Bar se ne sećam da jesam.  Prožima svaki nerv… Podiže me… Daje mi snagu koja pomera planine.

Ma, kakav pakao! Ovaj svet je lep! Volim ovo sunce! Volim ove ljude! Imam želju da skočim, da ih izljubim tako umorne, da im dam deo ove radosti, da ih rashladim lepezom i nekom ustupim svoje mesto! Da se probijem do šofera – majstore, dodaj gas! Kuda – nije važno. Zašto – ne znam. Ništa ne znam, samo osećam

Bilo je to pre mnogo godina. Trajalo je između dve stanice, a imala sam osećaj večnosti. 

Sledeći put mi se to desilo dok sam menjala osigurač… onda, dok sam čistila WC-šolju…

Da li je moguće da to postane stanje?